Управа
Проф. др Маријана Станојевић Пирковић
Руководилац
Лаб. техничар Немања Стојановић
Одговорни техничар
Организационе јединице
Одељење за клиничку биохемију
- Одсек хитних анализа
- Одсек ензимологије
- Одсек туморских маркера
- Одсек специфичних анализа
Одељење лабораторијске хематологије
- Одсек хемостазе
О служби
Организациона јединица основана је у периоду 1954 ‐ 1955. године као Централна лабораторија тадашње Опште болнице.
У каснијем периоду, ширењем здравствене делатности, лабораторија је прерасла у Одељење биохемије, у саставу Клиничко ‐ болничког центра Крагујевац, тако да је 1986. године имала два одсека ‐ одсек биохемије и одсек хематологије.
Оснивањем Клиничког центра Крагујевац, 2005. године, Одељење биохемије постаје Служба за лабораторијску дијагностику, у чијем саставу су два одељења: Одељење клиничке биохемије са три одсека и Одељење лабораторијске хeматологије, које развија посебан Одсек за хемостазу.
По лабораторијском протоколу и даље су најчешће били бактериолошки прегледи: крв на Widal, спутум на БК, урин на општи преглед, крв на WаR, брисеви на различите бактерије, анализе вода са бунара и чесми… Најчешће су упуте давали: Интерно одељење, Антитуберкулозни диспанзер (АТД), школска поликлиника и даље приватни лекари из својих амбуланти. У то време, следећа су имена лекара, који су најчешће давали упуте на анализе: др Ј. Обрадовић, др Богдановић (АТД), др Цветковић, др Б. Јуришић, др Ж. Мачужић, др Христина Станковић (Дечји диспанзер), др Д. Димић, др З. Гајић, др Б. Воркапић, др Ј. Теодоровић, др А. Красић, др Богосављевић, др Матић, др Ж. Новаковић, др Милишић, др Тришић ( Школска поликлиника), др Вида Стојановић, др Благојевић, др Јеличић, др Костић.
Мр Драгољуб Мића Милосављевић је оснивач биохемијске лабораторије у ондашњој Болници у Крагујевцу 1954. године, а Станиша Саша Магдић у ДНЗ-у, у Крагујевцу, који је био тада лоциран у згради Уреда.
Мр фармације Милосављевић је завршио фармацију 1952. године. Радио је прво у Апотеци „29. новембар“ две године као Шеф апотеке. Из Болнице су га тражили, па је 1954. године прешао у болницу и био је оснивач једне савремене лабораторије у адаптираним просторијама у сутерену Кожно – венеричног Одељења, тзв. подрумчету. Био је једини биохемичар, али је имао тада 8 лабораната, правих и неких приучених, едукованих за потребне анализе. Он је увео све биохемијске анализе, које су биле потребне тада за рад савремене медицине. Мића обезбеђује мале лабораторије по одељењима, а из мале бараке пред Очним одељењем касније лабораторија прелази у сутеренске просторије Кожно – венеричног одељења тзв. „подрумче“. Саша Магдић је 1956. године отишао у Велику Дренову код Трстеника, а на његово место у лабораторији ДНЗ-а у Уреду дошао је Емил Манстиншек по изласку из ЈНА, који је биохемију заволео током служења у ВМА. Наставио је рад у биохемијској лабораторији у Уреду и касније је га проширио новим анализама, кадровима – потом су радили Спасић Јован, Нешовиц Сретен, као и реконструкцијом простора. Лабораторија у Уреду је била у сутерену у ходнику где је потом био Одсек за плеоптику Офталмолошког одељења Болнице (три просторије према Суду на самом углу у сутерену Уреда, поред Јавног купатила, које је у то време још радило).
При ДНЗ-у, поред опште праксе, постојале су и специјалистичке службе, у којој су биле заступљене – уролошка, хируршка, гинеколошка, кожно – венерична служба са лабораторијом. Управник ДНЗ-а је био тада др Ј. Обрадовић, а шеф поликлинике др Гаврило Димић.
Пре бараке НП – Одељења лабораторија је радила у просторијама Управне зграде (ЕФС) у приземљу у западном делу где је сада Апотека Болнице.
Прво је ту почела да ради само лабораторија, а касније 2 до 3 године и трансфузија. У лабораторији је радило њих троје: Света, Вера Пудар и Дача Степановић. Дача је дошао у Болницу 1950. године и био у служби до 1957. године. Тада су се радиле класичне лабораторијске анализе: СЕ, крвне слике, комплетан урин, фецес на окултно крварење (Adler – Weber), Pandy реакција. До доласка Даче гликемија се одређивала у Београду (слата је крв на анализе). Уведене су титрационе методе.
Др Жарко Новаковић је гледао патолошке налазе крви (леукемије и сл.), одређивао крвне групе за трансфузију, Rh-фактор, одређивао урее у крви. Мање више сви узорци за анализе су слати за Београд. До 1955. године. Лабораторија је била на локацији Апотеке. Здравствену службу Крагујевца, те 1956. године чинили су: Болница, Уред – ДНЗ и стари Хигијенски завод, Диспанзер за жене и Дечји диспанзер. ДНЗ се 1956. године расформирао и формирале су се Здравствене станице. Служба хитне помоћи (СХП) је била при ДНЗ-у.
Привремено је лабораторија била око 1,5 године у бараци НП одељења (док се сутерен – подрумче сређивало) где је некада било одељење психијатрије.
Лабораторија је лоцирана у сутерену – подрумчету 1957. године. Тада је трансфузија била одвојена од лабораторије.
Године 1957. и 1958. даљом трансформацијом ДНЗ-а оснивају се здравствене станице, а специјалистичке службе прелазе у Болницу (крагујевачки експеримент).
Здравствена станица бр. 1 је била преко пута ресторана „Палигорић“ у пошти где је сада ресторан „Лађа француска“. Здравствена станица бр. 2 је била изнад Мале ваге, а ту су радили следећи лекари: др Слава Јелић, др З. Мојсиловић, др Андрејевић, др Пера Бојић, др Џига. Здравствена станица бр. 3 се налазила у Месној заједници у Косовској улици, а лекари су: др М. Бабић, др Пера Вукићевић, др С. Угриновић, … Здравствена станица бр. 4 – УРЕД, а лекари су др Милан Хаџић, др Бранислав Цветановић, др М. Костић, др Г. Динић, а Здравствена станица бр. 5 почела је рад са др Жарком Вуковићем .
Свака здравствена станица је имала 1 – 2 лекара опште праксе, уз које су радиле приручне лабораторије за основне анализе. Специјалистичка служба из ДНЗ-а пребачена је у надлежност Болнице, али су болнички специјалисти долазили по позиву да раде у уреду. Постојале су: хируршка, интернистичка, гинеколошка, уролошка, кожна и неуропсихијатријска специјалистичка служба-и за њу одговарајућа амбуланта.
Диспанзер за жене је био у ул. М. Тита при врху са леве стране где је, у истом дворишту, био и Дечји диспанзер – зграда до зграде. Др Вида Стојановић је водила Диспанзер за жене. Основала је лабораторију где је уз хонорарни рад Емил радио: секрете, СЕ, ККС, преглед на гонореју. Касније је лабораторија – заједничка – радила и анализе и за Дечји диспанзер: СЕ, урине, леукоцитарне формуле. Из лабораторије у Уреду (ДНЗ) лаборанти су распоређени у Здравствене станице где су оснивали приручне лабораторије са основним анализама. У Уреду је лабораторија функционално припадала болници, а радила је анализе за специјалистичке службе.
У бараци НП Одељења у јужном делу према згради интерног одељења биле су 4 просторије, лево за медицинске сестре, а десно за трансфузију. Сала за венепункције је била десно горе. У средини је била лабораторија. Док су били у бараци обе службе су биле заједно, а др Душан Обрадовић је био шеф обе службе 1958. године. После се прешло у подрумче док се није изградио РХ – центар, па је трансфузија отишла на спрат РХ – центра у 4 просторије.
Када је лабораторија отишла у подрумче, дошао је Мр Мића Милосављевић са специјализације из медицинске биохемије, а трансфузија је отишла у РХ – центар, па су се ове службе раздвојиле по локацији. Ту је тада радио и Мр Саша Магдић, али кратко. Замењивао је Мићу док је био на специјализацији из медицинске биохемије.
Цаца Јеремић је била у бараци ВД шефа лабораторије, кратко време док није отишла на специјализацију из гинекологије.
Др Дуле Обрадовић је отишао на интерно одељење, па на специјализацију, а касније је њу променио и отишао да специјализира судску медицину за СУП.
Док су били у НП бараци, пола бараке је била лабораторија. Са др Д. Обрадовићем радили су: Света, Дача, Вера Пудар.
У подрумчету поред Мр Миће Милосављевића радио је и један лаборант, који је после завршио Медицински факултет. Бата – Београђанин, лаборант је био овде 2 – 3 године, па је потом отишао тј. вратио се у Београд. На овој новој локацији у сутерену кожног одељења тзв. подрумчету, лабораторија је била организована по одељцима, групама биохемијских анализа. Развијао се посао, уведене су многе биохемијске методе у рад, купљени су многи апарати за рад и тако на новој концепцији заснована лабораторија – постала је права биохемијска лабораторија.
Године 1959. постојала је лабораторија у сутеренским просторијама Уреда. Ту је цела специјалистичка служба Крагујевца (део болнице) и околине тражила здравствене услуге. Један део је прешао у тзв. „подрумче“ зграде кожно – венеричног и очног одељења на челу са мр пх. Драгољубом Милосављевићем. Ту су радили и: Сида Марковић, Нешовић Сретен, Јовановић Милан, Стефановић Миодраг, Фидан Фића Куновски и Олга. У то време постојала је и лабораторија при АТД-у лоцираном сада у згради Здравствене станице 1. Ту су били лаборант Живорад Жика Степановић, Андра и Вида . Гинекологија је имала своју лабораторију до 1970. године у којој је радила Вера Пудар.
АТД је сазидан 1960. године. Управник АТД-а је био др Никола Арсенијевић. Емил је био Шеф Лабораторије у АТД-у, а дошао је 1962. године. Емил је увео Левенштајн дијагностику (засејавање на подлози по Левенштајну), одређивање БК директно и са хомогенизацијом, СЕ, ККС, комплетне анализе урина. Лекари АТД-а су тада били: др Ружица Тошић, др Олга Петровић, др Веља Дрваревић и др Љуба Пејаковић, који је дошао из Груже и радио је на систематским прегледима. Грудно Одељење – испод насеља „Аеродром“ изграђено је 1964. године. Хигијенски Завод изграђен је 1964. и 1965. године.
Интерно одељење болнице је имало те 1965. и 1966. године своју лабораторију и ту је радила медицинска сестра Нада Нана Милосављевић. Тада су се радиле класичне анализе тога времена: уреа, гликемија, урин, седиментација еритроцита (СЕ), крвне слике, секрети, хепатограм, титрационе методе, билирубин, а примењивана је и гастрична сонда за анализе желудачног садржаја. Серологија је била одвојена.
Ракочевић Драган (рођен 1928. године у Колашину), прво је био запослен још од 1947. године у апотеци у Колашину, као апотекарски помоћник, па руководилац апотеке. Но, ова област га није интересовала него рад у лабораторијама, па је стога завршио Вишу медицинску школу – лабораторијски одсек, у Београду, 1961. године као први србин, виши лаборант. Прва медицинско биохемијска лабораторија у Црној Гори основана је у Општој народној болници (ОНБ) у Подгорици (тада Титоград) 1956. године, а до тада је била само једна приручна лабораторија у ОНБ и ДНЗ-у са по једним приученим лаборантом. Зато се он не враћа у Црну Гору него долази у Крагујевац. У Крагујевцу ради од 01.10.1965. године као лаборант у Здравственој станици „Филип Кљајић“ у медицини рада. Тамо су се радиле основне анализе, али није било услова за проширење броја биохемијских анализа. Прешао је у лабораторију болнице 01.10.1967. године, која је и тада била лоцирана у сутерену кожно – венеричног одељења, у популарном тзв. „подрумчету“. Ракочевић затиче од особља: начелника мр пх. Драгољуба Милосављевића, мр пх. Олгицу Аксентијевић, Милана Јовановића, Стевановић Миодрага, Сиду Марковић, Катарину, Фидана Куновског, Олгу, администратора Даринку Перовиц и друге. У то време су се радиле следеће биохемијске анализе: хепатограм, јонограм, урин, серумска уреа, гликемија, мокраћна киселина, холестерол, триглицериди (ТГ), укупни липиди, реума-фактор (РФ), електрофореза беланчевина крви на папирним тракама, СЕ и др. анализе са тзв, велике листе, ККС итд.
Изградњом хируршког блока и просторија за савремену биохемијску лабораторију у југозападном делу приземља лабораторија се сели у нове просторије и формира се Одељење лабораторија или тзв. Централна лабораторија.
У том периоду болница је у саставу РО Медицински Центар „Др Михаило Илић“, којег су тада сачињавали:
1. ООУР Дом здравља „Крагујевац“, 2. ООУР Болница – Стационарна здравствена заштита, 3. ООУР Апотека – Фармација Крагујевац и 4. ООУР Стоматологија.
Служба хитне медицинске помоћи, Завод за медицину рада „Застава“ и Завод за здравствену заштиту су биле одвојене институције. Регионализација здравствене службе на подруцју М.Р.З. Шумадије и Поморавља спроведена је током 1976. године. до 1977. године на бази усвојених принципа изнетих у познатом елаборату у регионализацији у СР Србији, датом од стране Института за социјалну медицину, здравствену статистику и научно – истраживачки рад у здравству Медицинског факултета у Београду и Републичког завода за здравствену заштититу СР Србије у Београду.
Полазећи од основних поставки у елаборату методолошки приступ регионализације требало је да одговори на 3 (три) главна задатка:
Ад 1. Ради обезбеђења јединства у спровођењу здравствене заштите поставити јединствене циљеве у погледу критеријума њиховог избора, врсте и квантификације.
Ад 2. Избећи неравномерну распоређеност здравствених радника усвајањем јединствених критеријума за обезбеђење становништва здравственим радницима различитих профила.
Ад 3. Престројити мрежу здравствених установа према регионалним принципима, водећи рачуна да у истој буду заступљени сви потребни нивои у регионализацији, као и то да одређени потенцијали здравствених установа адекватно опредељују њихов статус у таквој организацији.
Ради реализације поменутих задатака пошло се од постојања 2 (два) посебна програма средњорочног развоја здравствене заштите за Шумадију и за Поморавље за 1976. године до 1980. године са јасном намером да се изради јединствен регионални план и програм у коме би сви поменути елементи регионалне организације дошли до потпуног израза .
Основни витално – статистички показатељи на оба подручја – Шумадију, са једне и Поморавље, са друге стране, су били веома слични. Уједначеност демографских кретања уз сличне социјално – економске карактеристике становништва у односу на број активних осигураника, пољопривредних произвођача, миграциона кретања и сл., указивала су да се регионализација спроводи на демографски релативно хомогеном терену.
Резултати у спровођењу појединих мера здравствене заштите, у годинама пред регионализацију, такође су показивали мање више уједначен ниво. Њихово реализовање је омогућило одређен ниво у обезбеђености становништва појединим профилима здравствених радника .Уједначени здравствено-статистички показатељи, на почетку процеса регионализације, нису значили да није било и неких значајних разлика . Конфигурација терена и добре саобраћајнице (боље у Поморављу) условиле су нешто разуђенију мрежу установа у основној здравственој заштити и развој патронажне службе у Поморављу. Постојање 3 (три) релативно велика здравствена центра у Ћуприји, Јагодини (тада Светозарево) и Параћину, условило је уситњавање, па понекад и дуплирање неких капацитета на малом одстојању.
Насупрот томе, у Шумадији присуство једног великог и развијеног центра као што је Крагујевац условљавало је концентрацију највећих потенцијала здравствене службе на једном месту, а брдовит и нераван терен, као и лоше саобрацајнице (Крагујевац – „слепо црево“) ограничавао је развој и доступност установама основне здравствене заштите. Овоме свему треба додати и неравномерну распоређеност неких профила кадрова на оба подручја. Разумљив је зато предлог Регионалног програма да се ублаже постојеће диспропорције и постигне јединственост како у циљевима здравствене заштите тако и у обезбеђености становништва здравственим радницима.
Важан значај регионализације било је и опредељење здравствених установа односно њихових служби у смислу вршења међуопштинских и регионалних функција. У том циљу урађен и посебан материјал, који у ред носилаца регионалних функција, између осталих, сврстава и Клинички центар у Крагујевцу. У погледу инвестиција у објекте здравствених установа Регионалним програмом је предвиђена изградња одређеног броја објеката, међу којима је и изградња Клиничког центра у Крагујевцу. Од предвиђених објеката, у овом периоду завршена је I фаза Клиничког центра у Крагујевцу и још неке установе, а завршава се Завод за медицину рада у Крагујевцу.
Интересантна компонента у даљем току регионализације је и отварање Одељења у Крагујевцу, Медицинског факултета у Београду, са перспективом каснијег осамостаљења и прерастања у Факултет Универзитета у Крагујевцу. Сигурно је да ће постојање ове Установе у региону у многоме допринети како побољшању здравствене заштите и увођењу научно – истраживачких метода у рад, тако и кадровском обезбеђењу. Факултет, осим Крагујевцу, пружа шансе свим значајним здравственим установама у региону, али и суседним регионима у смислу њиховог даљег развоја .
Програм кадрова, половином овом периода од 1976. до 1980. године (1978. године) није био испуњен са предвиђеном динамиком, а примећивало се и извесно преливање лекарског кадра из основне у болничку здравствену заштиту. Такође, и у овој, болничкој заштити, постојао је знатан дефицит у тзв. помоћно – дијагностичким дисциплинама, међу које спада Ртг. и медицинска / клиничка биохемија одн. лабораторијска медицина, тако да су те гране, заједно са класичним превентивним гранама у Заводима за здравствену заштиту биле најинсуфицијентније.
Посебним актом од 22.04.1986. године долази до припрема, и потом 30.06.1986. године 4 ООУР-а РО Медицински Центар „Др Михаило Илић“ се осамостаљују и формирају се Дом здравља „Крагујевац“ (ДЗ), Завод за стоматолошку заштиту, Апотекарску Установу „Крагујевац“ и од ООУР Болница – Стационарна здравствена заштита формира се коначно Клиничко болнички Центар „Крагујевац“ (КБЦ „Крагујевац“) (подаци добијени љубазношћу Правно – кадровске службе КЦ Крагујевац). Још није било услова да се формира Клинички Центар Крагујевац.
Тих 90‐тих година XX века цела Србија, па тако и Београд и Крагујевац пролазе кроз изузетно тежак период обележен „раздруживањем“ СФРЈ и ратовима од 1991. до 1995. године, хиперинфлацијом 1993. године, НАТО ‐ бомбардовањем 1999. године и сменом власти 05.10.2000. године. У току овог периода КБЦ пролази такође кроз изузетно тежак период, па тако и сада Одељење ‐ Централна лабораторија. У овом периоду начелник лабораторије је био прим. мр Х. Нектаријевић, спец. мед. биохемије.
Лабораторија је била подељена на два одсека: Одсек биохемије, чији је шеф била мр Аница Томашевић, спец. мед. биохемије и Одсек хематологије чији је шеф била др Снежана Радивојевић, спец. клин. биохемије.
Након одласка у пензију 1994. године тадашњег начелника прим. мр Х. Нектаријевића, за новог начелника бива именован његов заменик мр Зоран Вучковић, спец. мед. биохемије.
У овом периоду стварају се услови да КБЦ прерасте у Клинички центар 2005. године, а Одељење – Централна лабораторија, постаје Служба за лабораторијску дијагностику са два одељења: Одељење клиничке биохемије и Одељење лабораторијске хематологије. Целом Службом руководи Начелник Службе мр Зоран Вучковић, спец. мед. биохемије, главни лаборант је Слађана Сталетовић, док одељењима руководе начелници одељења, и то Одељењем клиничке биохемије др мед. Снежана Радивојевић, спец. клин. биохемије, надзорни лаборант је Верица Велић, а Одељењем лабораторијске хематологије др мед. Јасмина Радовановић, спец. клин. биохемије, надзорни лаборант је Милан Павловић.
Одељења су подељена на одсеке. Одељење клиничке биохемије садржи, за сада три одсека (у плану су четири), а то су: Одсек за хитне анализе и ензимологију, којим руководи шеф одсека др мед. Марина Ђокић ‐ Лишанин, спец. клин. биохемије, Одсек туморских маркера, којим руководи шеф одсека др мед. Славиша Љешевић, спец. клин. биохемије и Одсек специфичних анализа, којим руководи шеф одсека др мед. Уршула Голубовић, спец. клин. биохемије. Одељење лабораторијске хематологије развија, у свом саставу, посебан Одсек за хемостазу, којим руководи шеф одсека асист. мр сци мед. др мед. Томислав И. Недељковић, лекар спец. клин. биохемије.
У 2011. години је дошло до замене у начелничком месту Службе за лабораторијску дијагностику. За новог начелника Службе је постављена Радивојевић др Снежана, спец. клиничке биохемије, а досадашњи начелник је постао начелник Одељења за биохемију.
Од маја до августа месеца 2011. године просторије службе су реновиране, што је донирала фирма Маклер д.о.о. из Београда.
Садашње просторије су направљене по најсавременијим критеријумима за лабораторије и у новим просторима постоје могућности климатизације што представља остваривање оптималних услова за рад веома осетљивих и компјутеризованих апарата.
До краја године ће доћи до комплетног електронског умрежавања свих постојећих апарата у Служби тако да ће одељења и пацијенти добијати комплетне резултате на једном папиру. Умрежавање се ради по пројекту који донира Министарство Здравља и у плану је и комплетно умрежавање целог Клиничног центра чиме би резултати за лежеће пацијенте стизали на одељења у електронској форми.
На Одељењу клиничке биохемије налазе се вишеканални биохемијски анализатори Ilab 600, Olympus AU 400, UniCel DxC 800, имуноаналозатори Vidas, miniVidas, Cobas, Access .
Служба поседује и апарат за анализе катехоламина и неких лекова помоћу танкослојне хроматографије под високим притиском (HPLC), осмометар Fiske‐MicroOsmometer 210, апарат за седиментацију еритроцита Monitor V 100, пламени фотометар, гасни анализатор и 2 (две) центрифуге.
За анализу урина користи се једна центрифуга, два микроскопа и један аутоматски анализатор урина UriScan Pro II.
На вишеканалним биохемијским анализаторима одређују се следећи параметри:
- тотални протеини, албумини, глобулини, преалбумин;
- укупни холестерол, HDL и LDL‐холестерол, триглицериди;
- глукоза, уреа, креатинин;
- укупни и директни билирубин, AST, ALT, алкална фосфатаза, GGT;
- амилаза у серуму и урину, липаза;
- CK, CK‐MB, LDH;
- Fe, TIBC и UIBC, , феритин, трансферин;
- Ca, Mg, P, Na, K, Cl;
- CRP;
- валпроат, карбамазепин;
- мокраћна киселина;
- гликолизирани хемоглобин (HbA1c);
- протеини, глукоза и хлориди у ликвору.
На пламеном фотометру, одређују се Na, K и литијум – Li.
Одређивање нивоа катехоламина обавља се на апарату HPLC.
HPLC техником се одређују концетрације катехоламина у 24 ‐ часовном урину, а у научне сврхе концентрације бензодиазепина у крви код тровања.
На имунохемијским анализаторима Vidas и miniVidas, Аccess и на апарату COBAS одређују се срчани маркери (тропонин, PBNP), туморски маркери (CYFRA 21‐1, NSE и CA 72‐4), маркер за сепсу ‐ прокалцитонин (PCT), тиреоидни маркери (TSH и FT4), коштани маркери (osteocalcin, ß crosslaps, vitamin D3), хормони‐естрадиол (E2II), тестостерон (TES), прогестерон (PRG), LH, FSH , туморски маркери (CEA, CA19‐9, CA125II, TPSA, FPSA, CA15‐3, HCG и AFP). и маркер реуматоидног артритиса (А‐CCP).
На апарату COBAS одређује се поред осталог и палета хормона из оквира Double теста за труднице.
Гасне анализе (рО2, рСО2, рН) обављају се на гасном анализатору GEM Premier 3000.
Одређивање седиментације еритроцита (SE) обавља се на апарату Monitor V 100.
Осмоларност серума и урина обавља се на Fiske Mиkro ‐ Осмометру 210.
Урин се ради хемијски на апарату Uriscan pro II.
Микроскопски преглед седимента урина ‐ анализа седимента урина.
Протеинурија (Еsbach) и микроалбуминурија (МАU), биохемијски састав уринарних и жучних каменаца, креатинин у 24 ‐ часовном урину, Na, K, Ca, Mg, амилаза у урину (појединачном и 24 ‐ часовном) и рачунско одређивање клиренаса.
Тест на окултно крварење у столици (FOК) врши се имунолошком методом.
На Одељењу лабораторијске хематологије налазе се два аутоматска крвна бројача НmX и два мала крвна бројача Coulter AcTdiff, a на Одсеку за хемостазу jедан апарата АСL 9000, један АCL eliet pro, један фибринтајмер Behring, као и једна центрифуга.
На Одељењу лабораторијске хематологије, анализе се обављају на крвним бројачима HmX и Coulter AcTdiff. Одређује се број леукоцита (L или WBC) са диференцијацијом – тропартном и петопартном, број еритроцита( Er или RBC), хемоглобин (HGB) и хематокрит (HCT) и број тромбоцита (Tr или PLT). Крвни бројачи рачунским путем одређују хематолошке параметре МCH , МCV и МCHC.
На Одсеку хемостазе, анализе се обављају на апаратима АCL 9000 и ACL elite pro. Одређује се протромбинско време (РТ), које се изражава у INR јединицама, PTT, фибриноген (fibrinogen‐C) и Д‐димер (D‐dimer, DD2).
Клиничко – биохемијски параметри најчешће се одређују у крви или у серуму и плазми и у урину. За анализирање се користе и друге телесне течности, као што су цереброспинална течност (ликвор), амнионска течност, плеурална или перикардијална течност, перитонеална течност, синовијална течност и семинална течност. У клиничко – биохемијским лабораторијама анализирају се и фецес, бубрежни и жучни каменци, хемолизат хуманих еритроцита, узорци ткива итд.
У зависности од тога у ком биолошком материјалу се одређује тражени параметар зависиће и начин сакупљања и претходни третман узорака.
Како не би долазило до погрешне интерпретације резултата, неопходно је да се пре узимања узорака, зна који ће се параметер одређивати и када. Такође је значајно познавање фактора који могу да утичу на крајњи резултат било in vivo или in vitro. Из овог разлога веома је значајна претходна припрема пацијената. Тако нпр. на одређивање каталитичке активности ензима креатин-киназе, лактат – дехидрогеназе и аспартат аминотрансферазе значајно утиче претходна физичка активност. Да би резултат био ваљан, препоручује се да пацијент избегава физичку активност три дана пре узимања крви. На ниво појединих параметара утичу и временски ритам, исхрана, лекови, алкохол, пушење итд.
Из овог разлога неопходно је да се процедура узимања материјала за одређивање појединих биохемијских параметара стандардизује.
Протокол којим се описује начин узимања материјала треба да садржи описане и све услове који утичу на одређивање и то нпр. врсту исхране, тип и степен физичке активности, лекове који могу да утичу на ниво клиничко – биохемијских параметара, положај тела пре и у току узимања узорака, као и време узимања узорака. У односу на последња два услова у већини случајева препоручује се да се крв узима после претходног ноћног гладовања и то обично између 7 и 9 сати пре подне, односно након 10 – 15 минута опуштања у лежећем положају.
Начин припреме пацијената за узимање крви стандардизује се како на националном, тако и на међународном нивоу.
Према томе, пре – аналитичка фаза у манипулацији с биолошким материјалом састоји се из неколико ступњева и то:
- припреме пацијента за испитивање,
- сакупљања материјала,
- издвајања узорака из примерка материјала за анализу,
- транспорта материјала и / или узорака,
- чувања примерака материјала и/или узорака и
- пре – третмана узорака за анализу.
За анализирање најчешће се користе венска и капиларна крв. Ређе се анализира артеријска крв. Узорци артеријске крви користе се за анализу гасова крви или за проучавање артеријско – венских разлика (нпр. нивоа глукозе у крви). Артеријска крв се добија помоћу игле која се поставља у радијалну, бронхијалну или феморалну артерију. Артеријску пункцију обично изводе лекари или специјално обучени техничари или сестре.
Састав капиларне крви је много приближнији артеријској него венској крви.
За узимање крви користе се шприцеви, вакутајнери и серумски сепаратори. Мада се шприцеви не користе више тако много као раније, још увек су незаменљиви за узимање крви за анализирање гасова, као и за узимање спиналне или амнионске течности. Шприцеви се постепено замењују специјалним епруветама за сакупљање крви (нпр. систем Vacutainer).
Епрувете су силиконизоване да би се спречила хемолиза и прилепљивање тромбоцита на зидове епрувета. Користе се епрувете различитих величина и то од 2 mL до 30 mL. У епруветама се налазе различита антикоагулациона и коагулациона средства, а епрувете су означене запушачима различитих боја.
Уз овај систем користе се специјалне игле (нпр. од 20 – gejdži, или 21 – и 22 – за педијатријске пацијенте или оне са лошим и трауматизованим венама). Ако се користе игле изван овог промера повећава се могућност хемолизе. Да би се побољшало раздвајање серума користе се различити сепаратори серума, као што су гелови, куглице, кристали, дискови итд. Потребно је поштовати препоручени редослед узорковања крви у вакум епруветама и неопходан начин мешања након венепункције.
Узимање крви зависи од бројних фактора. Тако је од прворазредне важности време узимања узорака. Ниво неких састојака значајно се мења у току дана и то (нпр. гвожђе од 30 до 50%, катехоламини, глукоза, триглицериди, кортизол, естриол, кортикостероиди итд.). Из овог разлога, у већини случајева најбоље је крв узимати после пост – апсорптивног периода тј. „ноћног гладовања“. Ако се узорци узимају изван лабораторије (нпр. на одељењу), неопходно је да се доставе у лабораторију одмах после узимања. При том, на свим узорцима треба пажљиво да буде означен датум и време узимања.
Пример 1:
ПРЕПОРУКА ПАЦИЈЕНТУ КОЈИ ЈЕ ДОБИО УПУТ ЗА ЛАБОРАТОРИЈСКУ ДИЈАГНОСТИКУ
Ради поузданости Ваших лабораторијских резултата, потребно је да дан пре доласка у лабораторију узимате лакшу храну до 18 часова. После 18 часова можете пити течност изузев алкохола. Ујутру, пре доласка у лабораторију немојте ништа јести и пити. У случају да узимате редовну терапију, немојте узети јутарњу дозу лекова јер и лекови утичу на тачност Ваших резултата. Вашу јутарњу дозу лекова понесите са собом и узмите их након вађења крви.
За добијање одговарајућег узорка, веома је значајан и положај тела пацијента, који утиче пре свега на ниво протеина, као и супстанци које се везују на протеине у серуму. Од ових параметара треба поменути укупне протеине, албумин, липиде, гвожђе, калцијум и ензиме. Ниво ових састојака повећава се за 5–15%, ако се положај тела пацијента промени из лежећег у стојећи.Сматра се да је ово последица преласка воде из интраваскуларних делова приликом стајања. С обзиром на утицај овог ефекта, препоручује се да се сви узорци крви пацијентима узимају у лежећем положају.
Да би добијени узорци били ваљани за анализу неопходно је да се испоштује још неколико услова. Пре свега сви узорци треба да буду правилно обележени (име пацијента, идентификациони број, одељење или служба која упућује узорак или пацијента, евентуално подаци о полу и старости итд).
При узимању крви мора се проверити идентитет пацијента према упуту за лабораторију којим се тражи одговарајућа лабораторијска анализа, као и етикета која се користи за обележавање узорака. За добијање валидних резултата важан је и начин транспорта материјала у лабораторију. Крв за анализирање гасова у крви, млечне киселине, амонијака и неких других састојака треба транспортовати на леду у добро затвореним епруветама и у тачно предвиђеном времену.
Врста сакупљених узорака урина зависи од тога шта ће се у њима одређивати. Тако је могуће користити:
- појединачне узорке урина,
- насумице узете узорке урина, и
- узорке урина који су сакупљени у тачно одређеном временском периоду.
Појединачно узети узорци урина обично се користе за квалитативна испитивања.
Први јутарњи урин, који се сакупља после ноћног гладовања је најконцентрованији узорак урина, погодан за микроскопска испитивања и за откривање патолошких састојака као што су нпр. протеини и глукоза. При сакупљању ове врсте узорака неопходна је одговарајућа хигијена пацијента и посуда за сакупљање урина. Ако се за анализирање користе узорци урина који су узети у тачно одређеном временском периоду, време сакупљања узорака треба да буде довољно дуго како би се умањио утицај биолошких варијација у кратком временском периоду. При нормалној исхрани и умереном уношењу течности дневно се излучује 1.200 до 1.500 mL урина. Ова количина може да одступа из физиолошких или патолошких разлога. Тако нпр. високопротеинска исхрана повећава запремину излученог урина услед диуретичног ефекта створеног повећаном количином урее. Количина излученог урина се смањује услед превисоке температуре околине.
Пре сакупљања урина пацијенту треба дати одговарајуће упутство о начину сакупљања урина, као и о начину исхране и узимања лекова с обзиром да различити састојци могу да интерферирају с аналитичким поступцима.
Сакупљање 24 – часовног урина. Етикете којима се обележавају боце за сакупљање урина треба да садрже информације о имену и презимену пацијента, одељењу и доктору који шаље урин на анализу, врсти одређивања, запремини, садржају креатинина и конзерванса, као и упозорење да се у боци евентуално налази нпр. киселина.
Пример 2:
САКУПЉАЊЕ 24 – ЧАСОВНОГ УРИНА
Боцу коју сте добили за сакупљање 24 – часовног урина у току сакупљања потребно је држати затворену на хладном месту.
Начин сакупљања:
Први дан (почетак сакупљања). Прву јутарњу порцију урина одбаците. Запишите време, нпр. 6 часова. Све следеће порције у току дана и ноћи сакупљајте у боцу.
Други дан (крај сакупљања). Прву јутарњу порцију урина сакупите у боцу отприлике у исто време око 6 часова. Са овом јутарњом порцијом урина сакупљање је завршено. Боцу са урином донесите у лабораторију са упутом вашег лекара.
Фецес садржи производе варења који се не апсорбују, несварљиве делове хране као што су целулоза и друга влакна, деривате хране, који су производ деловања бактерија (нпр. индол, скатол, гасове и масне киселине). Други састојци потичу од сокова који се луче у лумен танког црева, укључујући и ензиме, затим измењених жучних пигмената, мукуса и остатака ћелија интестиналног зида. У фецесу се у извесним случајевима налазе паразити, као и променљиве количине воде. Дневне количине фецеса зависе од влакнастог садржаја у храни, количине воде која се уноси и времена задржавања у цревима. Код одраслих особа дневне количине износе од 60 до 400 g. Обично се количине које представљају доњу границу налазе у случају када је исхрана богата протеинима, а садржи мање влакана, и обрнуто горње количине се излучују ако је храна богата целулозним и другим влакнима. Повећане количине се јављају у случају стеатореја, кад дневне количине износе 500–1.000 g. За испитивање се морају користити свежи узорци столице. Вредност пХ може се проверити навлаженим индикатор папиром, који се примени на узорак столице. Мирис столице углавном зависи од деловања бактерија на протеине при чему настају индол и скатол у количинама које зависе од уните количине меса храном. Непријатном мирису столице доприносе органска сумпорна једињења и водоник – сулфид.
За одређивања у фецесу користе се различити узорци и то:
- појединачни узорак (за доказивање тзв. окултног крварења),
- целокупна столица (сакупљена у току 24 сата) у којој се тражени састојци одређују квантитативно, и
- столица која се сакупља у току 72 сата и служи за тзв. метаболичка испитивања.
Појединачно узет узорак у лабораторију се доноси у малим добро затвореним кутијама или специјалним посудама, које имају кашичицу за узимање репрезентативног узорка. Најбоље је да се целокупан узорак достави лабораторији, како би се на адекватан начин измешао.
За квантитативна испитивања користи се целокупан узорак столице (други и трећи узорак), који треба доставити у лабораторију у што је могуће краћем периоду од завршетка сакупљања. За анализирање треба користити свеже узорке како би се избегла потреба за конзервисањем фецеса. Најбоље је да се узорци чувају у фрижидеру.
Клиничко – биохемијски параметри се анализирају и у бројним другим телесним течностима, као што су:
- ликвор,
- амнионска течност,
- плеурална и перикардијална течност
- перитонеална течност
- синовијална течност.
Да би се добили одговарајући узорци за анализирање неопходно је да се узимају (сакупљају) на прописан начин. То подразумеваи одговарајуће обележавање узорака, конзервисање и чување под тачно дефинисаним условима (нпр. на леду). У извесним случајевима неопходно је да се узорци означе и одговарајућим етикетама на којима пише:
- специјално руковање,
- држати у фрижидеру,
- пажња хепатитис,
- биохазард и сл.
По правилу је неопходно да се узорци анализирају одмах или у што је могуће краћем року. У супротном, узорци морају да се третирају на одговарајући начин, пре свега при транспорту до лабораторије, као и након одвајања серума до анализирања.
За нека одређивања узорке треба чувати на 4 °C или серум одвајати помоћу центрифуге с хлађењем. Неке узорке (нпр. за одређивање билирубина или каротена) треба заштитити од директне сунчеве светлости, како би се избегло фоторазграђивање.
Као што је и напред наведено серум или плазму треба одвојити чим је то могуће, а најкасније за 2 сата. Ако се користе обичне или стаклене епрувете које су пресвучене силиконом коагулација се завршава након 20 – 30 минута, а продужена је ако се користе пластичне епрувете. Издвојене серуме треба држати у затвореним епруветама на 4 °C све до анализе. На овај начин повећава се стабилност узорака и смањује могућност испаравања. Да ли ће се узорак држати на 4 °C или -20 °C зависи од стабилности параметра који се одређује, па се о овоме мора изузетно водити рачуна.
Ако се серум не одвоји у року од два сата, такве узорке треба држати пре на собној температури него на 4 °C, како би се умањила могућност хемолизе.
За центрифугирање узорака треба користити затворене епрувете, да се избегне испаравање услед загревања центрифуге, као и могућност стварања аеросолова инфективних честица и узорака. Ако се узорци не узимају у самој лабораторији, веома је значајан начин транспорта узорака до лабораторије. Препоручује се преношење узорака ручним путем. Ако се узорци шаљу са већих растојања, епрувете морају да се обезбеде на одговарајући начин. Примарни контејнер (најчешће епрувета) мора да буде отпоран на температурне промене (топлота, хладноћа), дејство сунчевих зрака, промене притиска и сл. За овакво преношење веома су погодни полипропиленски или полиетиленски контејнери (нпр. епрувете). Увек треба избегавати стаклене епрувете да не би дошло до ломљења. Да би се избегле варијације, примарни контејнер (епрувета) мора да буде заштићен на одговарајући начин. У тзв.секундарне контејнере, који служе за слање на веће даљине, поставља се више узорака.
Стандардизација услова за одређивање појединих параметара умањује могућност деловања различитих фактора. Ово се пре свега односи на стандардизацију начина сакупљања узорака. Међутим, при условима узимања узорака у болничкој пракси често није могуће избећи утицај свих претпостављених фактора. Из овог разлога физиолошки фактори који утичу на вредност параметара који се одређују деле се у две групе и то на оне који могу да се контролишу и оне који не могу да се контролишу. Границе референтних вредности које се утврђују за поједине параметре довољно су широке тако да обухватају и ефекте појединих утицаја. Међутим, интраиндивидуална променљивост је значајно мања него варијабилност у групи или широј популацији. То значи да вредности које су добијене код једне особе могу значајно да се разликују од вредности других особа. Међутим, ове вредности се налазе у границама претходно одређених референтних вредности. Референтне вредности зависе од дуготрајних биолошких утицаја као што су стрес, пол, раса,затим утицаји околине итд.
Утицаји биолошких фактора на ниво биохемијских параметара
Биолошки фактори доводе до in vivo промена аналита који треба да се одреди и не зависе од методе која се користи за одређивање. Могу да буду непроменљиви (не могу да се избегну) и променљиви (утицаји који варирају). Непроменљиви биолошки фактори су пол, старост, раса, трудноћа и наследни фактори. Променљиви биолошки фактори обухватају утицаје везане за исхрану, гладовање, физичку активност, висинску разлику, уношење алкохола, кофеина, пушење, телесну тежину, мишићну масу, положај тела, климатске услове, дневне ритмове итд. Интерферирајући фактори који утичу на резултат после узимања »примерка материјала« тако да он не одговара концентрацији аналита који се одређује могу бити унутрашњи и спољашњи.
Унутрашњи интерферирајући фактори потичу из организма и разликују се на основу тога што:
- мењају концентрацију или активност самог аналита (нпр. ослобађају лактат – дехидрогеназу из еритроцита у плазму при хемолизи),
- нису идентични с аналитом који се одређује, али интерферирају са самим одређивањем (нпр. хемоглобинемија, билирубинемија, хиперлипопротеинемија),
- потичу из антикоагуланаса, лекова који се користе у терапији, инфузионих раствора и супстанци које су унете споља као што су детерџенти, бактерије или квасци.
Утицај егзогених фактора на резултате биохемијских параметара
In vitro или егзогене интерференције обухватају различите спољне утицаје који ометају одређивање биохемијских параметара у узорку, а нису последица физиолошких процеса у организму. Егзогени интерферирајући фактори су:
- хемолиза, иктерус, липемија,
- антикоагуланси и конзерванси,
- лекови и њихови метаболити,
- инфузиони раствори,
- егзогена контаминација (бактерије, остаци детерџента),
- антитела и др.
У плану је даљи развој Службе за лабораторијску дијагностику, како би у наредном периоду прерасла у Центар за медицинску биохемију Клиничког Центра Крагујевац, попут оних које имају остали Клинички центри у Србији. На тај начин би се створио простор за деловање будућих одељења: за хитне анализе, за клиничку ензимологију, за туморске маркере, за специфичне анализе, а потом и одељења за крвне слике, за хемостазу и осталих. Постоји и реалан потенцијал за даљи развој Одељења за лабораторијску хематологију.
У техничком делу, Служба планира набавку апарата за електрофорезу протеина и апарата за одређивање концентрација лекова.
У Служби за лабораторијску дијагностику ради један фармацеут, специјалиста медицинске биохемије, седам лекара специјалиста клиничке биохемије, од којих је један магистар медицинских наука, два лекара је на специјализацији клиничке биохемије од којих је један већ магистар медицинских наука. Као здравствени сарадници, у служби раде: један хемичар – специјалиста хемијских наука, и један биолог, а тим запосленог медицинског особља чини и 35 техничара.
Сви запослени у Служби за лабораторијску дијагностику укључени су у процес континуиране медицинске едукације (КМЕ) према плановима и програмима Министарства здравља Републике Србије и одговарајућих Комора.
Медицинска опрема:
На Одељењу клиничке биохемије налазе се аутоматски aналаизатори (Ilab 600, UniCel DxC 800 и Olympus AU 400), а потом имуноаналозатори (Vidas и miniVidas,Cobas,Access).
Служба поседује и апарат за анализе катехоламина и неких лекова помоћу танкослојне хроматографије под високим притиском (HPLC), осмометар (Fiske‐MicroOsmometer 210), апарат за седиментацију еритроцита (Monitor V100), пламени фотометар(IL 943), гасни анализатор(GEM Premier 3000) и 2 (две) центрифуге.
За анализу урина користи се једна центрифуга, два микроскопа и један аутоматски анализатор урина (UriScan Pro II).
На Одељењу лабораторијске хематологије налазе се два аутоматска крвна бројача (НmX) и два мала крвна бројача (Coulter AcTdiff), a на Одсеку за хемостазу jедан апарата (АСL 9000), један (АCL eliet pro), један фибринтајмер (Behring), као и једна центрифуга.
Статистичка анализа показала је, да је укупан број свих лабораторијских анализа, које се ураде у Служби за лабораторијску дијагностику Клиничког центра Крагујевац износи око 2.000.000 (два милиона) на годишњем нивоу.
Контакт
Лабораторијске услуге се не заказују.
