Писмо упућено проф. др Гордани Тончев, директорки Клинике за неурологију
Поштована професорко Тончев,
Провео сам недавно 16 дана на Клиници за неурологију, чији сте Ви директор, па бих желео да Вам се у том својству и обратим. Пре свега да се Вама лично и вашем одличном тиму захвалим на великом труду и ангажовању, уз нека додатна запажања из угла једног медицинског лаика – пацијента.
Први пут сам једно релативно дуже време провео у некој болници, одакле носим најбоље утиске о свима вама. Очигледно је да на Клиници влада ред, рад и дисциплина, да постоје организациона правила и процедуре и да се оне поштују, као и одговарајућа руководна хијерархија. Сви на Клиници, почев од доктора са највишим академским звањима, па до сервирки хране и оних госпођа у тамно плавим радним оделима, веома су посвећени пацијентима и свом послу и врло коректни у опхођењу. Хигијена просторија је на веома завидној висини, за мене извесно изненађење, с обзиром на природу болести и стање појединих пацијената. Реч је о соби 108, а верујем и да је свуда тако.
Посебну захвалност дугујем дивној докторки и особи Светлани Чабаркапи, која је уложила велики труд и стрпљење како би се коначно дијагностиковао мој актуелан здравствени проблем (болови у нози), што иначе није био случај приликом ранијег амбулантног лечења на једној другој овдашњој клиници. Стицајем околности, др Чабаркапа је пре десетак година у критичном моменту успешно дијагностиковала озбиљан здравствени проблем моје супруге Нине (анеуризма у глави) на тој истој клиници и практично јој спасила живот.
Оно што сам такође приметио, јесте добра сарадња између те клинике са осталим специјалистима у КЦ. Чим се током јутарње „визите“ констатује потреба да неко од специјалиста са друге клинике или центра треба да обави неки преглед, он или она убрзано и долазе.
Главна сестра Мира је такође једна изванредна особа, ведра, љубазна и комуникативна, а по потреби довољно строга, добар организатор, увек у покрету и акцији. Слободан сам да наведем да смо је у шали назвали „Мира вихор“, а надам се да нам неће замерити на тој слободи. Уз поштовану сестру Николету и многе друге дивне сестре, остала нам је у сећању и „мис шарма“ Тања Стаменић (мислим да се тако зове), једно вечито насмејано, позитивно и љубазно створење.
Да кажем нешто нешто и о храни, као неко ко има релевантна искуства са студентским мензама, Армијом али и бројним врхунским ресторанима широм света. Храна је АПСОЛУТНО ПРИХВАТЉИВА, укусна је и довољно разноврсна и свакако је прилагођена потребама пацијената. Изгледа да се на храну понекад жале углавном они који се код својих кућа лошије хране или су од малих ногу навикнути као пробирачи. Мада, док сам био на тој клиници нисам чуо од својих „цимера“ примедбе на храну, изузев од једног човека који, наводно, никада није јео – боранију. Да поновим, сервирке су такодје врло коректне и љубазне.
И на крају, једна мала компарација. За време свог рада у САД деведесетих година прошлог века, имао сам саобраћајни удес и неко време провео у једној од болница у близини града Њујорка, упознавши разна одељења те болнице, ради исптиивања и санирања лакших повреда. Могу сада да тврдим из ове перспецтиве и уз одлично сећање, да професионални однос и третман пацијената на Клиници за неурологију Клиничког центра Крагујевац, ни мало не заостаје за оним у поменутој болници у САД. Наравно, ниво опремљености медицинским уређајима и другом опремом је различит, што је разумљиво, с обзиром на драматичне разлике у материјалној бази.
На крају, знам да радите тежак и одговоран посао, уверен да са пацијентима није увек лако, тим пре што су наши људи склони давању олаких оцена о свему. Зато сматрам да би било много примереније и друштвено одговорније да се, на пример, у медијима истичу већински позитивни примери, а не они ексцесни и непримерени изузетци. То би било најмање што ваша тешка и одговорна професија заслужује.
С поштовањем и уз најбоље жеље – Тома Савић, Крагујевац
Крагујевац, фебруар 2015. године
(писмо објављујемо у целости, уз минималне техничке корекције)
