Писма пацијената

Писмо захвалности упућено директору Клиничког центра Крагујевац, доц. др Предрагу Саздановићу од пацијента Зорана Пантелића из Лучана који је имао тежак ток болести изазване Корона вирусом и који се успешно опоравио

Поштовани професоре,

У најтежим тренуцима моје породице и пресудном периоду у борби за мој живот, целокупно особље Клиничког центра Крагујевац на чијем сте Ви челу, било нам је најсигурнији ослонац.

Велику захвалност дугујем такође особљу Инфективног одељења и особљу Одељења интензивне неге Опште болнице у Чачку, који су на време препознали мој проблем и упутили ме у Клинички центар Крагујевац на даље лечење.

Неизмерне су речи наше захвалности за помоћ, бригу, пажњу и негу коју сте ми током лечења у периоду од 24. марта до 24. априла 2020. године пружили на Одељењу интензивне неге (Корона центар) и Клиници за пулмологију.

Данас, након свега, потпуно сам свестан колико сам био близу смрти. Али сам још свеснији надчовечанског труда, стручности и етике Вашег тима, који је, ризикујући свој, спасио мој живот. То је чињеница која ће нас повезивати до краја живота и због које сам заувек захвалан. Ја сам један од многих који су заједно са својим породицама прошли пакао пандемије Корона вируса и који, верујем, исто мисле као ја.

На велику жалост, има и оних који нису имали прилику да Вам се захвале. Спасили сте ми живот и омогућили да после 380 сати сна под респиратором, поново угледам и загрлим своје најмилије.

Хвала Вама, Вашим цењеним колегама и целокупном медицинском особљу за сваку секунду проведену уз мене док сам боравио на лечењу. Не проналазим довољно велике речи за њих и њихово знање, пожртвованост, труд и надасве људскост.

Хвала за речи утехе, разумевања, охрабрења и наде коју сте пружали мојој породици.

Овим путем, желим још једном да Вас похвалим за Ваш мукотрпан и даноноћни напор, за Ваше непроспаване дане и ноћи, за Вашу бригу за моје здравље и укажем Министарству здравља и целокупној јавности да се здравствена установа као што је Клинички центар Крагујевац може узети као пример најбољих у Републици Србији, а и шире.

Ви сте постали хероји данашњице у бици са опаким непријатељем, хероји који ће бити упамћени за сва времена. Ви и Ваше колеге сте, од мог изласка из Клиничког центра Крагујевац, постали заштитни знак моје породице.

Вама, Вашим колегема и свом медицинском особљу Клиничког центра Крагујевац, као и Вашим породицама желим добро здравље и сву срећу овог света, радост, љубав и весеље и пуно успеха на професионалном и личном плану.

У име моје породице и мене, једно неизмерно ХВАЛА.

Захвалан,

Зоран Пантелић
Лучани
26. мај 2020. године

Писмо упућено проф. др Небојши Арсенијевићу, директору Клиничког центра Крагуејвац

„Честитке на вашем website-u од колегинице из Немачке“

Поштовани проф. Арсенијевићу,

Обраћам Вам се са жељом да Вам од срца честитам на фантастичном интернет представљању Вашег клиничког центра.

Игром случаја, мој отац је пацијент на Неурохирургији и пошто сам ја на северу Немачке, нисам у могућности да одмах дођем, али ево мојих искустава.

Надам се да ће Вам бити информативно:

1. особље које се јавља на телефоне је неизмерно љубазно и сви су од помоћи,
2. интернет страница има прецизне и лепе податке, има конкретно и лако видљиве најважније информације и ја Вам од срца честитам.

Уз поштовање и дивљење за све што успевате у нашим немогућим економским условима,

Ваша колегиница Боба.

Др Слободанка Оролицки
Крагујевац, август 2015. године.
(део писма објављујемо, уз минималне техничке корекције)

Писмо упућено директору КЦ Крагујевац и Министарству здравља Републике Србије

Похвала на рад Клинике за офталмологију Клиничког центра Крагујевац

Због насталих здравствених проблема са мојим очима, 20-ог фебруара 2015. године, мој надлежни лекар ме упутио на преглед и лечење у КЦ Крагујевац.

Иначе, у здравствене установе ишао сам само када сам морао. Разлога за то је било и превише. Ароганција, дрскост, омаловажавање и непоштовање пацијента као људског бића, нарцисоидност, одсуство дијалога са пацијентом, који не може да лекару каже оно што жели, недавање неопходних савета… Сажето, култура дијалога је јако ниска и био сам сведок када пацијенти излазе из ординације помињући и оца и мајку.

Професионализам је јако низак, а стручност је огроман знак питања.

Напомињем, и овога пута сам посао у здравствену установу зато што сам морао (дављеник се и за сламку хвата).

Међутим, на офталмологији у Клиничком центру Крагујевац, доживљавам нешто што нисам могао, из досадашњег искуства, ни да замислим.

У КЦ Крагујевац сам ишао скоро свакодневно, више од четрдесетак дана. И сво здравствено особље на офталмологији, било је прави позитиван репрезент здравствене службе, а на задовољство мене, као пацијента, а надам се и других пацијената.

Пријем, преглед, дијалог, терапија, савети, били су најбољи пример на који би многи други, који се баве овом професијом, требало и морало да се угледају.

Ја сам пензионер и имам предуго животно искуство па осећам потребу да истакнем и похвалим све оне који професионално раде свој посао и који су расчистили са сујетом и нарцизмом а борим се и борићу се против нерадника који су се увукли у буџет, заузели позиције и удобно се праћакају у еуфорији. Њима дати црвени картон и нека иду где их траже.

Офталмологија у КЦ Крагујевац је светли пример. Сво особље које је радило на мом здравственом проблему добија највише оцене и са њима Министарство здравља треба да се поноси.

Професорка Светлана (Цеца) Јовановић је обављала свој лекарски задатак на највишем научном нивоу, који је могућ у нашој земљи, спроводећи суптилна истраживања дедукцијом, а на моје неописиво задовољство. Она је прави представник примене научних достигнућа и то треба да има у виду Министарство, а посебно КЦ Крагујевац.

И њене сараднице: доц др Сунчица Срећковић, др Пауновић, др Шаренац и сви други којима нисам запамтио имена, као и медицинске сестре, заслужују највише похвале и оцене.

Извињавам се што, можда, нисам навео свима звања и положаје, јер их не знам.

Било је и овде неких примедби, није баш све идеално, које сам им упутио, али све су отклоњене „светлосном брзином“‘. Хвала им и све их поздрављам.

Савић Драгутин,
063 / 290***
Крагујевац, мај 2015. г.
(писмо објављујемо у целости, уз минималне техничке корекције)

Писмо упућено директору КЦ Крагујевац

Поштовани,

Овим путем желим да се захвалим главној медицинској сестри на ендокринологији Ради, где сам оперисао штитну жлезду 06.05.2015. године, која је много вредна, пожртвована, јако љубазна и стрпљива према пацијентима, јер када ње нема у смени, чује се шапат: „А где је она црна сестра, што је нема?“.
Сви пацијенти траже да је чују, јер за сваког има лепу реч, поред толико бола који је увек присутан, због саме природе посла.
Кад би у Србији било више таквих здравствених радника, много би пацијентима било лакше. Ја као пацијент не могу више да јој помогнем, осим да је на овај начин писаним путем похвалим код руководства Клиничког центра, главне сестре КЦ и директора Клинике за хирургију.

Увек захвалан пацијент,

Раде Веслиновић

Крагујевац, мај 2015. г.
писмо објављујемо у целости, уз минималне техничке корекције)

Писмо упућено доц. др Катарини Парезановић Илић, директорки Центра за физикалну медицину и рехабилитацију

Поштована доц. др Катарина Парезановић Илић,

Узимам слободу да Вам се обратим на овај начин, на основу података преузетих са сајтова Клиничког центра Крагујевац и Факултета медицинских наука, како бих се Вама лично похвалио и захвалио за велико ангажовање и посвећеност чланова колектива Центра за физикалну медицину и рехабилитацију. У питању су дивне особе са којима сам, као пацијент, стицајем околности, највише комуницирао током свог једномесечног (нестационарног) третмана и контролних прегледа.

Диван човек и професор др Миодраг Вељковић, одушевио ме је својим односом, знањем и професионализмом. Немам образовање из области медицине, али неке ствари се напросто препознају, поготову ако вам неко, попут уваженог професора Вељковића, помогне брзом и непогрешивом дијагнозом и правим упутствима. У међувремену сам сазнао да су и многи наши (породични) пријатељи и познаници, као ваши пацијенти или њихови ближњи, имали иста искуства и утиске о уваженом професору. Добар глас се ипак далеко чује.

Докторка Данијела Павићевић још једна је особа која остаје упамћена по непосредном, пријатељском контакту и веома корисним саветима. Што би се народски рекло „свака јој част“.

У том низу ваших професионалаца морао бих да споменем и неке ваше физиотерапеуте, са којима сам се готово свакодневно сусретао. Игром случаја, имао сам среће да упознам, током првог дана третмана, г. Александра Адамовића. Мој први утисак о њему, који је само појачаван током времена, био је више него изванредан. Колико сам могао да уочим, тај млади човек има заиста примеран, коректан и услужан однос према СВИМ пацијентима.

Записивао сам повремено и имена других његових колегиница и колега, на основу њиховог међусобног ословљавања или ИД картица, за које такође мислим да имају професионалан, добронамеран и коректан однос према пацијентима. То су физиотерапеути: Саша Станковић, Гоца Петровић, Јован Николић, Стефан Мирковић,
Марија Урошевић, „Батко“ и „Цоле“ (чуо сам да их тако зову, не знам им права имена).

Жао ми је што нисам био у стању да забележим или запамтим нека друга имена ваших физиотерапеута, женских и мушких, посебно оних из соба 105 , 101, 108 и сале за вежбе, као и неких стажиста, који то свакако заслужују.

Велико хвала Вама и свим вашим колегама, колегиницама и сарадницима, уз најбоље жеље.

С поштовањем,
Тома Савић, Црни Врх

Крагујевац, март 2015. године
(писмо објављујемо у целости, уз минималне техничке корекције)

Писмо упућено проф. др Гордани Тончев, директорки Клинике за неурологију

Поштована професорко Тончев,

Провео сам недавно 16 дана на Клиници за неурологију, чији сте Ви директор, па бих желео да Вам се у том својству и обратим. Пре свега да се Вама лично и вашем одличном тиму захвалим на великом труду и ангажовању, уз нека додатна запажања из угла једног медицинског лаика – пацијента.

Први пут сам једно релативно дуже време провео у некој болници, одакле носим најбоље утиске о свима вама. Очигледно је да на Клиници влада ред, рад и дисциплина, да постоје организациона правила и процедуре и да се оне поштују, као и одговарајућа руководна хијерархија. Сви на Клиници, почев од доктора са највишим академским звањима, па до сервирки хране и оних госпођа у тамно плавим радним оделима, веома су посвећени пацијентима и свом послу и врло коректни у опхођењу. Хигијена просторија је на веома завидној висини, за мене извесно изненађење, с обзиром на природу болести и стање појединих пацијената. Реч је о соби 108, а верујем и да је свуда тако.

Посебну захвалност дугујем дивној докторки и особи Светлани Чабаркапи, која је уложила велики труд и стрпљење како би се коначно дијагностиковао мој актуелан здравствени проблем (болови у нози), што иначе није био случај приликом ранијег амбулантног лечења на једној другој овдашњој клиници. Стицајем околности, др Чабаркапа је пре десетак година у критичном моменту успешно дијагностиковала озбиљан здравствени проблем моје супруге Нине (анеуризма у глави) на тој истој  клиници и практично јој спасила живот.

Оно што сам такође приметио, јесте добра сарадња између те клинике са осталим специјалистима у КЦ. Чим се током јутарње „визите“ констатује потреба да неко од специјалиста са друге клинике или центра треба да обави неки преглед, он или она убрзано и долазе.

Главна сестра Мира је такође једна изванредна особа, ведра, љубазна и комуникативна, а по потреби довољно строга, добар организатор, увек у покрету и акцији. Слободан сам да наведем да смо је у шали назвали „Мира вихор“, а надам се да нам неће замерити на тој слободи. Уз поштовану сестру Николету и многе друге дивне сестре, остала нам је у сећању и „мис шарма“ Тања Стаменић (мислим да се тако зове), једно вечито насмејано, позитивно и љубазно створење.

Да кажем нешто нешто и о храни, као неко ко има релевантна искуства са студентским мензама, Армијом али и бројним врхунским ресторанима широм света. Храна је АПСОЛУТНО ПРИХВАТЉИВА, укусна је и довољно разноврсна и свакако је прилагођена потребама пацијената. Изгледа да се на храну понекад жале углавном они који се код својих кућа лошије хране или су од малих ногу навикнути као пробирачи. Мада, док сам био на тој клиници нисам чуо од својих „цимера“ примедбе на храну, изузев од једног човека који, наводно, никада није јео – боранију. Да поновим, сервирке су такодје врло коректне и љубазне.

И на крају, једна мала компарација. За време свог рада у САД деведесетих година прошлог века, имао сам саобраћајни удес и неко време провео у једној од болница у близини града Њујорка, упознавши разна одељења те болнице, ради исптиивања и санирања лакших повреда. Могу сада да тврдим из ове перспецтиве и уз одлично  сећање, да професионални однос и третман пацијената на Клиници за неурологију Клиничког центра Крагујевац, ни мало не заостаје за оним у поменутој болници у  САД. Наравно, ниво опремљености медицинским уређајима и другом опремом је различит, што је разумљиво, с обзиром на драматичне разлике у материјалној бази.

На крају, знам да радите тежак и одговоран посао, уверен да са пацијентима није увек лако, тим пре што су наши људи склони давању олаких оцена о свему. Зато  сматрам да би било много примереније и друштвено одговорније да се, на пример, у медијима истичу већински позитивни примери, а не они ексцесни и непримерени  изузетци. То би било најмање што ваша тешка и одговорна професија заслужује.

С поштовањем и уз најбоље жеље – Тома Савић, Крагујевац

Крагујевац, фебруар 2015. године
(писмо објављујемо у целости, уз минималне техничке корекције)

Писмо упућено директору КЦ Крагујевац:

Поштовани господине директоре,

Верујем да ћете прочитати овај мејл у коме желим да изразим захвалност како Вама и установи на чијем сте Ви челу тако и докторима и другом медицинском особљу на клиници за реуматологију.

Наиме, довео сам своју мајку 15.5.2014. године на одељење реуматологије где је примљена у веома лошем здравственом стању. Ради се о пацијенткињи Гордани Марковић. Мени као лаику, њено лоше здравствено стање је познато годинама уназад.

Полако сам временом губио наду да се оно може поправити, из простог разлога јер није дијагностикаована права болест, нити се почело са отклањањем узрока. Лечена је већ неколико година у Аранђеловцу (одакле смо иначе), међутим без видљивих реултата побољшања укупног здравственог стања. Такође није установљена ни права дијагноза већ су болови и тегобе приписивани годинама старости, ранијим болестима и операцијама, итд … (што је тачно али у некој мери). Једноставно, установа примарне здравствене заштите није јој помогла у потпуности. То је у доброј мери мени и самој пацијенткињи гасило наде за опоравак.

Међутим, пријемом на реуматологију стање је почело да се поправља. Наравно, не одмах (провела је око 30 дана у болници), али постепено су рађјене анализе и претраге па су након одређеног времена установљене чак 3 аутоимуне болести. Током боравка прегледали су је и многи доктори са одсека за хематологију, интерну медицину, кардиологију, имунологију, грудну хирургију … Стекао сам утисак да су се многи стручњаци и специјалисти окупили да се открије узрок проблема. И успели су у томе на наше задовољство. Такође, уверио сам се у јако велику стручност особља, стрпљење да ми објасне све сто ме је занимало и наравно јако добру организацију. Заиста, изгледало ми је да се налазим у једном добро организованом систему који ради, фокусира се на проблем и постиже резултате.

Поштовани господине,

Пишем Вам можда преопширно, можда не налазим праве речи нити ми је довољно познат сваки медицински термин, али у једно сам сигуран. Спашен је један животи чак и у многоме продужен. Не могу да не осетим задовољство када се присетим ранијих тегоба у којој се бољитак није назирао, ситуације у којој нисмо знали где да се обратимо, и данас када једноставно видим бољитак, снагу и вољу за животом исте оне особе која се већ на неки начин мирила са судбином да ће је болови надвладати. Због тога морам споменути све докторе који су у томе помогли: Катарина Вујанац, Мира Веселиновић, Александра Томић Лучић, Снежа Јовановић, Предраг Ђурђевић, Драган Стојковић, Милош Арсенијевић, и сви други који су дали свој допринос, а чија ми имена нису позната. Наравно, ништа мање није важна помоћ медицинских сестара и другог медицинског особља.

Сада када је одређена права терапија, пацијенткиња је отпуштена кући и осећа се добро. Симптоми које је имала пре доласка у КЦ, а ни болови,сада нису присутни.

Хтео сам да Вам се на овај начин захвалим у своје лично име, на организацији рада установе, на окупљеним тимовима стручњака који су у стању да одговоре сложеним проблемима. Такође као првог човека ове установе замолио бих Вас да похвале пренесете Вашим колегама, у чије сам људске и стручне квалитете имао прилике да се уверим.

Срдачан поздрав,

Марко Марковић
Петра Кочића 1
Аранђеловац

Крагујевац, јул 2014. г.
(писмо објављујемо у целости, уз минималне техничке корекције)

Писмо упућено директору КЦ Крагујевац и
директору Клинике за ортопедију и трауматологију

Писмо пацијента Клинике за кардиологију, упућено директору КЦ Крагујевац:

Поштовање!

Поштовани, обраћам Вам се јер имам велике потребе за тим. Нечовек би био да то не урадим, јер бих у супротном морао сам себе да се стидим. У природи сам такав – све што доживим, ја кажем то што видим.

У Вашем КЦ Крагујевац као пацијент боравио сам 20 дана и захвалан сам свима на Кардиологији, што ово писмо Вама могу писати сада јер сам срећан као никада! Не знам шта друго могу да урадим сем да на Кардиологији најбољи тим похвалим и на овај начин, много им се захвалим.

Посебно бих да похвалим др Његошев тим, којем доживотно не могу да се одужим. 12. мај, када ме техничар Звонко лагано на операциони сто ставља, медицинска сестра Невена прилази љубазно пита и обилази, чујем како др Његош Петровић прилази и његовим веома способним рукама изузетно се сигурно сналази – лагано анестезију у лево раме убризгава и на тај начин док ми пејсмејкер мења од болова спасава!

Операција је без проблема успела, а мени је душа била срећна цела и веома весела јер ми срце боље, снажније куца и у животу ће убудуће све да ми светлуца.

На Кардиологији су ме сви запослени неговали као да су ми род рођени, свака ми сестра – техничар љубазно прилази, терапију дели и редовно обилази, свака болничарка у сусрет излази, а сервирке све љубазно храну послуже.

Редовне визите, љубазност свих доктора мене од страхова и стресова штите, а посебно редовни обиласци др Његоша охрабрују, снагу дају и болови некако брже нестају, зацељује брже рана и лакше се дође до следећег јутра и свитања. Такође, редовни обиласци др Зорице, њена пријатна питања и интересовања нашег здравственог стања, тада долази до побољшања чак и психичког стања. Медицински радници на кардиологији су ми сви некако исти, хуманисти чисти и спремни на све само да пацијентима здравствено стање боље буде.

Добио сам отпусну листу и сада сам кући, мало ме страх мучи, можда зато сто сам сам кући или што Ваши здравстевни радници нису ту, мада ме њихови савети спашавају и целокупну ситацију олакшавају. А и радује ме то што је мојој ћеркици на Бањици боље – истовремено у болници отац и ћера. У мени, а и у њој, постоји велика вера у Бога и у доктора свога!!!

Нека Бог чува Вас, здравствене раднике све, Србију, моју породицу па на крају и мене.

ХВАЛА ВАМ ЗА СВЕ ПОШТОВАНИ ДИРЕКТОРЕ!

С ПОШТОВАЊЕМ,

Перић Горан, пацијент

Крагујевац, јун 2014. г.
(писмо објављујемо у целости, уз минималне техничке корекције)

Поштовани,

Јуче, 06.05.2014. године довео сам мајку на преглед, а по упутству лекара као хитан случај јер је имала јаке прободе у стомаку. Јавили смо се на шалтер Ургентног центра – хируршко одељење око 13.30 сати. Медицинска сестра је рекла да сачекамо, да је у току смена лекара и да ће доктор Иван одмах сићи. Испред ординације је било пацијената. Док смо чекали лекара, а као хитан случај, испред ординације се накупило још пацијената и полицајаца који су довели нека лица …

Да не дужим много, желим да истакнем да нико од пацијената није примњен до 15.30 часова, када је лекар дошао и почео да прегледа. Не знам какве проблеме су имали остали пацијенти, моја мајка се превијала од болова све време, а чекали смо цела 2 сата и више да нас прими лекар.

Молим да ми одговорите на питања:

• Да ли је пракса да се у Ургентном центру пацијенти пуштају да под боловима чекају 2 сата и више (напомњем да нико од пацијената није примњен у ординацију у том периоду),
• Ко врши тријажу пацијената (обзиром да на вратима хируршке амбуланте постоји папир на коме су пацијенти упозорени: „како да се лепо понашају, да седе на столицама и да редослед прегледа пацијената одређује лекар“),
• Шта је разлог због кога су сви пацијенти више од 2 сата чекали преглед лекара хирурга у центру чији назив почиње речју УРГЕНТНИ.

Захваљујем, унапред. И извињавам се што се нисам представио, али мислим да су разлози разумњиви.

Писмо упућено директору КЦ Крагујевац